Neplaćeni ženski rad

S prelaskom sa feudalizma na kapitalizam, dakle, sa nestankom naturalističke ekonomije, povezanost produkcije i reprodukcije kreće da izumire. Ova promena dovodi do podele aktivnosti među polovima, gde je reproduktivni rad viđen kao „ženski”, a svaki ostali rad kao „muški”. Tada je „muški” rad smatran jedinim radom koji treba vrednovati, dok je „ženski” sekundarnim, podrazumevanim i bezvrednim do te mere da se ne smatra radom.

Tada novonastala podela rada, nije samo ograničila rad na polove, već i postavila žene kao inferiorne, povećala njihovu zavisnost od muškaraca i dozvolila državi da preko produktivnog rada kontroliše reproduktivni. Međutim, ova podela nije bila slučajna ni prirodna. Kako Federiči objašnjava, „razlika u društvenoj moći žena i muškaraca i prikrivanje ženskog neplaćenog rada pod plaštom prirodne inferiornosti, omogućili su kapitalizmu da neizmerno proširi ‘neplaćeni deo radnog dana’ i iskoristi (mušku) nadnicu za akumulaciju ženskog rada.” Dakle, prvobitna akumulacija kapitala nije bila samo akumulacija bogatstva, ona je, pre svega, bila akumulacija razlika, hijerarhija i podela, koje su radnike otuđile jedne od drugih i od samih sebe.¹

Danas, u kapitalističkom sistemu, znamo da je vrednost pojedinca u njegovom dohotku, što nam podosta govori o položaju domaćica, ali i žena uopšteno. U domu, radnička deca se podižu i postaju radnici. Kapitalisti ne doprinose ni na koji način njihovom podizanju. Oni taj rad dobijaju besplatno i nastoje da kroz razne načine isti drže neplaćenim i „neradom”.²

Jedan od kapitalističkih motiva da ovaj rad ostane neplaćen, leži u njegovoj ogromnoj ekonomskoj vrednosti. Neprofitna organizacija Oxfam, izračunala je da bi neplaćeni rad žena starijih od petnaest godina, ukoliko bi bio plaćen, bio vredan čak 10.8 triliona dolara godišnje, što bi bilo tri puta više nego cela, globalna tehnološka industrija.⁴ Upravo zato što je vrednost toliko ogromna, kapitalizam ima strukturni interes da taj rad ostane nevidljiv i neplaćen.

Način na koji, ponovo, kapitalizam održava normu nepriznavanja domaćeg rada jeste i kroz nuklearnu porodicu. Stupanjem u brak, muškarac dobija svoju, ličnu domaćicu, nezavisno da li je moderna i radi još jedan posao, ili joj je briga o domu jedini posao. Njemu je u domu sve obezbeđeno i ne brine o „ostalim stvarima koji će ga ometati na poslu”.³ Nepriznavanjem ženskog rada na muškarca se stavlja još veći pritisak da bude radnik i doprinosi većoj akumulaciji (buržoaskog) kapitala.

Neplaćeni ženski rad kapitalizmu služi kao samo još jedan način da kontroliše društvo, zato za oslobođenje i besklasno društvo: smrt kapitalizmu!

Izvori:

1. Silvia Federicci, Kaliban i veštica, https://anarhisticka-biblioteka.net/library/silvia-federici-kaliban-i-vestica.pdf, 54–55 str.
2. https://marxist.com/housework-domestic-labour.htm
3. Margaret Benson, The political economy of womens liberation, https://sci-hub.box/storage/2024/7057/dae3bcf2def8b48c1b9aed1e49648b75/benston1969.pdf, 20. strana
4. https://oxfamilibrary.openrepository.com/bitstream/handle/10546/620928/bp-time-to-care-inequality-200120-en.pdf