Žena bez javnog partnera je bolji kapital

Savremena nelagodnost oko javnog dečka ne proizlazi iz nove feminističke svesti, niti iz političkog obračuna sa heteronormativnošću. Ona proizlazi iz mnogo prizemnijeg i starijeg sistema: tržišta. Konkretno, tržišta pažnje ekonomije u kojoj identitet nije samo lični izraz već i proizvod koji se oblikuje tako da ostane što duže relevantan, poželjan i otvoren za projekciju.

U tom okviru, žena bez vidljivog partnera ima veću tržišnu vrednost jer ostaje simbolički dostupna. Ne nužno seksualno već imaginativno. Publika može da zamišlja, projektuje, investira emociju bez prepreke realnog odnosa koji bi tu iluziju zatvorio. Parasocijalna veza tj. iluzija bliskosti između publike i kreatorke koja nema reciprociteta u stvarnom životu opstaje dok god ostaje otvorena mogućnost da ona postoji. Čim partner dobije lice i ime, ta mogućnost se zatvara. I sa njom, deo kapitala.

Zato se partner ne briše potpuno, već se strateški zamućuje. Ruka se pojavljuje u kadru, ali bez lica. Prisustvo se nagoveštava, ali nikada ne potvrđuje. To nije slučajnost niti stidljivost to je strategija održavanja napetosti, nalik trejleru koji obećava film ali se on nikada ne dogodi. Žena je zauzeta, ali ne sasvim. Dovoljno da izgleda poželjno, nedovoljno da prestane da bude roba.

Tekst iz Voguea ovu pojavu tumači kao kulturni pomak, gotovo kao politički stav: imati dečka postaje „lame”, estetski zastarelo, nekako „republikansko”. Ali to je pogrešno lociranje uzroka. Publika nije zgađena muškarcima iz ideoloških razloga već zato što javna veza remeti osnovu odnosa između kreatorke i publike. Ona podseća da postoji život van ekrana, da emocija publike ne može biti uzvraćena. U tom trenutku iluzija puca. A algoritam to odmah registruje kao pad angažmana.

Zato nije slučajno što kreatorke gube pratioce kada „hard-launchuju” partnera. To nije kazna za heteroseksualnost. To je tržišna korekcija. Platforma ne reaguje na politiku, reaguje na brojeve. A brojevi padaju kada fantazija postane suvišna.

Prava ironija je u tome što se ovaj proces skoro uvek predstavlja kao oslobađanje od muške validacije dok se zapravo radi o njenoj industrijskoj distribuciji. Umesto jednog muškarca, tu su hiljade anonimnih pogleda.

Umesto odnosa, stalna potencijalnost odnosa. Patrijarhat nije ukinut. Optimizovan je. Skaliran. Pretvoren u poslovni model od kojeg profitiraju platforme, oglašivači i algoritmi dok kreatorka nosi teret te otvorenosti kao da je njen izbor.

Žena bez javnog muškarca jeste bolji kapital ne zato što je slobodnija, već zato što je fleksibilnija. Njena priča ostaje otvorena, njen status nezaključen, njen identitet nije finalizovan. Kapitalizam ne voli zaključke. On voli trajnu mogućnost.

Tekst iz Voguea deluje isprazno ne zato što opisuje nepostojeći fenomen, već zato što odbija da imenuje njegovu ekonomsku logiku. Nudi kulturne fraze i „vibe” analizu tamo gde bi trebalo da stoji analiza. A istina je jednostavnija i neprijatnija: nije sramota imati dečka. Sramota je u tržištu pažnje zatvoriti proizvod.

Tekst je nastao kao odgovor na: Chanté Joseph, „Is Having a Boyfriend Embarrassing Now?”, Vogue, 29. oktobar 2025.